Volonteri Kotor Kitties-a Karen i Kenrik pronašli su Lego nekoliko blokova od Starog grada Kotor, sa teško oštećenim okom. Bili su na putu do veterinara sa mačkom Tomom u nosiljci, pa su ubacili malo mače sa njim i poveli ga sa sobom. Veterinar je tada utvrdio da je oko potrebno ukloniti. Pretpostavlja se da ga je uništio virus herpesa koji se širi među mačićima u tom području. Ona je sterilisana u isto vreme kada joj je uklonjeno oko.
Malena Ego se pojavila ispred Kareninog i Kenrikovog stana u Starom Gradu otprilike u isto vreme. I ona je sterilisana u isto vreme. Njih dve su se zajedno oporavljale, kao davno izgubljene sestre. Ali ubrzo ih je pogodila panleukopenija od koje su se srećom oporavile.
Dok su se Karen i Kenrik spremali da napuste Crnu Goru, njihova srca su se slamala pri pomisli da napuste mačiće koje su toliko voleli. Na sreću, američki iseljenik je istupio da usvoji par. Umesto da se vrate životu na otvorenom, otišli su u ono što je trebalo da bude ljubav i sigurnost „zauvek doma“.
“Zauvek” je trajalo manje od dva meseca: jednog jutra mačići su ponovo pronađeni u Starom gradu. Odmah ih je prepoznala i zbrinula Danijela, lokalna prodavačica koja tamo hrani i brine o gotovo svim mačićima. Ponovo je bila u toku potraga za udomiteljem: u ovom trenutku devojčice su predugo živele unutra, da bi bile smeštene napolju.
Jedna žena koja živi sa svojim mužem u Sijetlu pratila je priču ove dve duše dok je boravila u Crnoj Gori. Bila je odlučna da ih povede sa sobom. Obavestila je svog muža, što on nije shvatio ozbiljno, sve dok nisu zajedno stigle na aerodrom SeaTac nekoliko meseci kasnije.
Uživanje u njihovim ludorijama krenulo je dok su delili spavaću sobu u stanu u Crnoj Gori: Ego je naučila da koristi kvaku, obe su igrale hokej sa orasima cele noći, i uvek su uspevale da sakriju nekoliko oraha od nje kada bi tražila da ih ukloni. Lego je volela da okreće svoju posudu za vodu – iz čiste zabave. Ali ništa ih nije istinski povezalo kao četvorodnevno putovanje od Crne Gore preko Beograda i Pariza do Sijetla. Sve što je bilo u vezi sa avio-kompanijom pošlo je po zlu na tom putovanju, ali ove damice su ostale nepokolebljive. Bile su najbolji saputnici koje je neko mogao tražiti!
Kad su stigli u Sijetl, svaki dan bi njen muž Majk zabrinuto pitao da li ih je neko udomio. Nekim danima sa besom, nekim sa nadom, drugim sa rezignacijom. Postepeno su pitanja izostajala.
Njihove ludorije su se nastavile. U septembru je Majk prvi put otputovao u Crnu Goru, da se lično upozna sa zemljom i ljudima koje njegova supruga voli i životinjama kojima posvećuje toliko vremena. Čak ga je i ubedila da gleda kuće sa njom!
U jednom trenutku, videvši da ne deli njeno oduševljenje što je doputovao u Crnu Goru, istakla je da ako ima dom u Crnoj Gori, Ego i Lego bi tamo mogli da žive umesto u Sijetlu. Posle kratkog ćutanja Majk je progovorio: „Oni ne idu nigde. Oni sada žive u Sijetlu”.
