Magda i njena prijateljica Manu bile su na biciklističkom putovanju po Azerbejdžanu. Obe su bile gladne, pa su, kada su stigle u sledeći grad, potražile nešto za jelo. Dok su sedele na ulici i jele, prišlo im je malo mače. Mjaukala je, pa su odlučile da joj daju malo hrane jer je izgledala veoma mršavo.
I jednoj i drugoj je bilo neizmerno žao, očigledno je bila sasvim sama na svetu i bilo joj je teško. Osećale su da treba da učine nešto da joj pomognu, nisu imale drugog izbora nego da je ponesu sa sobom. Dve devojke su bile potpuno oduševljene mačićem, pa su se na neki način radovale ovom novom poglavlju u svojoj avanturi.
Napravile su joj udobnom i bezbedno mesto sa ćebetom na prednjem delu bicikla. Malo mače je u početku oklevalo, ali nije joj trebalo dugo da se opusti i uživa u vožnji. Kada je došlo vreme da postave kamp kako bi prenoćile, nije imala problema da se pridruži dvema devojkama u njihovom šatoru.
Odlučile su da je nazovu Iki jer je to azerbejdžanska reč za “dva” – toliko je kobasica pojela te večeri! Iki je volela svoj novi život, kada nisu bili na putu ili u šatoru, pratila bi dve devojke gde god da su išle. Bilo je tako lepo konačno se osećati voljeno.
Zatim su krenule prema Bakuu, gde su odlučili da pronađu veterinara i donesu odluku o Ikinoj budućnosti. Nadale su se da će uspeti da nađu nekoga ko želi da je udomi.
Kada su stigli do klinike, recepcionerka je rekla da će im pomoći da pronađu dom za Iki tako što će postaviti objavu na Fejsbuku na njihovoj stranici tražeći potencijalne udomitelje, što su i uspeli! Bilo je tako dirljivo videti da je Iki pronašla dom koji će joj pružiti večnu ljubav, zahvaljujući ljubaznim devojkama koje su joj pružile avanturu života.
