Pitanje o tome imaju li mačke dušu, i generalno – sve životinje, predstavlja jednu od najstarijih i najpoznatijih filozofskih rasprava. Odgovor na to pitanje zavisi od verovanja i kulture. Ipak, moramo odmah da se ogradimo. Svako ko ima mačku ili ljubimca, zna da je to pitanje gotovo retoričko – da, naravno da životinje imaju dušu! Negde se to zapostavlja i zanemaruje, kako bi se opravdala njihova eksploatacija. Zato, odgovor znamo, ali se danas bavimo filozofskim i religijskim raspravama.
Ne postoji konkretna naučna definicija duše, prvo to da razjasnimo. Ko god ima mačku, zna da je ona sposobna za emocionalne veze, socijalne interakcije i različite oblike ponašanja, koji smatraju znakovima inteligencije.
Neki filozofi smatraju da mačke (i druge životinje) imaju dušu koja je slična ljudskoj duši, dok drugi tvrde da samo ljudi imaju dušu i da životinje nemaju ništa slično tome. U hrišćanstvu, postoji verovanje da su ljudi stvoreni po ugledu na Božju sliku i da imaju besmrtnu dušu, dok su životinje stvorene da služe ljudima i da nemaju besmrtnu dušu. S druge strane, u nekim istočnjačkim religijama poput hinduizma i budizma, životinje se smatraju bićima koja imaju dušu i koja se mogu reinkarnirati u druga bića.
U filozofiji se takođe razmatra pitanje svesti kod životinja, odnosno njihove sposobnosti da misle, osećaju i imaju emocije. Neki filozofi tvrde da životinje imaju svest i da su sposobne doživljavati bol, sreću i tugu, dok drugi smatraju da su to samo refleksi i instinkti.
S obzirom na to da je pitanje postojanja duše uvek prebacuje na filozofiju i religiju, to na posletku ostaje stvar ličnog uverenja.
