Dragi čitaoci, ovde Sofronije. Javljam se iz kuće porodice Minja cat i Djole dog, gde sam došao tiho i neprimetno, kao nindža u patofnama. Mekanim koracima ušetao sam svima u srce i rešio da tu ostanem. Imali su oni druge zamisli: da me spasu i izleče pa onda da mi traže domić, ali dok su pravili planove, Sofra se smejao (ili se beše Bog smejao dok čovek planira, hm – mada se ja ovde osećam kao Bog, te samim tim nisam ni pogrešio). Pa da vam ispričam kako je to bilo, od početka.
Sve je počelo jednog lepog dana u septembru ove godine, na Dorćolu u Beogradu. Za mene nije bio lep, ali danas ga tako pamtim. Naime, našao sam se kao mrvičak na ulici, sam samcit, tužan i uplašen. Pojavio sam se na terasi restorana Dorian Gray, gde su mi konobari dali mlekce. Malo sam ručnuo i zabrinuto gledao u oooogromna kola koja proleću pored, kao i velike zverke (za koje sam kasnije naučio da su psi). Kako sam tu preživeo, tik do ulice, kao i kako sam se tu našao, niko ne zna. Majke nigde nije bilo u blizini, niko me nije tražio ceo dan…
A onda sam krajičkom oka video Jelenu.
Sela je, naručila kafu i odmah počela nešto da mi priča. Držao sam se na bezbednoj udaljenosti; bio sam veoma nepoverljiv. Video sam da se raspituje o meni i da smera da me uhvati. Svim silama sam se trudio da zbrišem, dok me nije namamila nekom kićankom koju je imala na torbi.
Ja, šta ću, očigledno slab na kićanke, priđem i cap, u sledećoj sekundi sam u njenim rukama.
Malo bljucnem, od onog mleka, dajući joj do znanja da ću ubrzo i da kaknem, ali to je ni mrvicu nije pokolebalo. Bila je to ljubav na prvi pogled i samog sam sebe iznenadio – bio sam ljut što sam uhvaćen, ali sam počeo glasno da predem.
Videla je da sam od uvca napravio urnebes, češući ga besomučno. Bilo je puno rana na njemu, prljavštine i nekog lepka u koji sam se ulepio, ko zna gde i ko zna kako. Nedostajala mi je i dlaka na glavi, pa sam izgledao kao mali šugavac. Imao sam i buve. Možda me zbog toga niko nije želeo uzeti i pomoći mi.
Nastavim da predem, zapravo radost ne mogu ni da kontrolišem, jer me neko dodirnuo i mazi me. Slušam Jelenu kako organizuje telefonom odlazak kod čika doce. Jedan od konobara srećan prilazi i zahvaljuje što će me zbrinuti, neke tete tapšu, a ja samo brinem kad ću onu pretnju za kak da realizujem, minuti su u pitanju. Kako sad sve da upropastim s tim…
Ulazimo u auto i krećemo. U malenoj kutiji nisam želeo da budem, samo u krilu. Tu sam prvi put zaspao dubokim snom, bez briga. I zaboravio na kak.
Kad smo stigli ispred ordinacije, probudim se i od sreće što i dalje vidim isto lice, znate već – raskakim se ko veliki. Iskren da vam budem, ne znam kako je tolika količina kak-a izašla iz, onomad, vrlo male mi g.ze. Raširim minuli rad po Jeleninim pantalonama gde je i bljuvka, a bogme i po autu. Udesim tako sve par excellence.
I gde ćemo takvi? U ordinaciju ne sigurno. Usput čujem kako Jelena otkazuje unapred planiran put, jer ne samo da sam joj pokvario odevnu kombinaciju i oštetio čulo mirisa za vek vekova (amin), nego i neko putovanje. Okrećemo kola i krećemo, a ja u sebi mrmljam: “E moj Sofro, ode ti opet na ulicu, kad zakakljivaš ovako masovno ljude bez srama i obraza…” Kad mi Jelena reče: “Idemo kući, da se sredimo, pa ćemo se vratiti sutra ujutro.” Verujte da sam bio ubeđen da je bila ošamućena usled onih miomirisa, pa nije znala šta govori.
Gledao sam je sve vreme puta, zabrinut da će prestati da me voli. Ali nije. Pomislih, ako ovo nije ljubav, ne znam šta jeste!
To je bio prvi dan mog novog života. Eh kad čujete ostatak priče i kog datuma tačno smo se sreli Jelena i ja, ostaviću vas bez reči i u suzama, kao i sve ukućane. Do tada samo virnite u fotografiju od pre neki dan, a o putu do nje, jedva čekam da vam pišem.
Nikada bol zbog Minjinog preranog odlaska neće nestati, ali sam siguran da je srećna što sam spasen i da zbog mene i naših ljudi kojima unosim radost u svaki dan, gore negde na nebeskim livadama, sada glasno prede.
Nastaviće se…..
U Sofronijevo ime piše dr Jelena Rvović Jelić, Jelena iz priče i urednica portala Minja cat & Djole dog.
