Pozdrav dragi čitaoci. Da vam se predstavim – ja sam Minja, dvogodišnja cica maca spasena sa ulice. Da, baš po meni je portal Minja cat dobio ime. Imam toliko talenata – igram se sa lopticama kao žongler, poziram kao model, hodam kao manekenka, jedem kao dama sa Shan ze li ze, spavam kao profesionalni spavač… I danas ustanem i zapitam se: zašto da ne budem i kolumnista? Šta me sprečava u tome? Ništa!
Kad malo bolje razmislim, drago mi je da nisam poželela da budem astronaut. Ko bi sad ono odelo oblačio, a i ko zna kako bi mi stajalo! Stres…
Iako svi sada očekuju moju priču o spasavanju (koju ću vam sigurno ispričati), ipak sam rešila da svoju prvu kolumnu počnem drugačije i to sa jednom nedoumicom koja me trenutno muči. Zašto? A zašto ne?
Naime, svi koji me znaju tvrde da sam veliki ljubitelj buljenja u ljude, a ja vam se, tako da kažem, ne osećam ni mrvicu kao Buljko.
Zbog čega takve optužbe, to i ja pokušavam da vam saznam. Da li je razlog što imam lepe i korplentne oči? Moguće.
Kad u nekog gledam, ja to radim sa stilom. Nenametljivo, neprimetno. Sigurna sam da objekat buljenja to ne može znati, jer je moja sposobnost nevidljivosti – besprekorna.
Ok, priznajem da nekad, kako bih rekla – malo buljnem. Ali to je baš ono – “bulj” od buljnem, samo eto bacim pogled.
I jednom ovi moju ukućani koje sam ja rešila da usvojim (ne obratno), “šale radi” izgase svetlo. Pa slušajte, ne bih da ja budem ta koja će im reći, ali ko bulji kad je svetlo upaljeno – bulji i kad je izgašeno! Mislim,ja ne. Ja ne buljim nikad, nego kažem za druge.
Desi se i da neko baš tad u tom mraku, želi da pobegne, tobož od buljenja. Pa krene u drugu sobu, ali ja ostanem na svom mestu, ne pridajem tome važnost. Pomislim – idi šetaj kad ti je dosadno, ne zanima me šta radiš. Nezanimljiv si i nevažan. Imam ja svojih obaveza!
“Minja, molim te ne bulji, gostima je neprijatno. I ne pokušavaj da se sakriješ i buljiš, svejedno te vidimo!”
“Ja, kao što vidite – spavam! Kako mogu spavati i buljiti? Stvarno preterujete… I nemojte da me budite!”
I uporni su u tim optužbama, da ne znam više šta mi je činiti. Toliko, da se brinem da mi ne promene ime u:
Filipinski Tarzijer.
Mada bi im bilo nezgodno…
“FILIPINSKI TARZIJERU ZAŠTO SE IGRAŠ U SRED POLA NOĆI LOPTICAMA I TO PREKO NAŠIH GLAVA???”
Teško bi to izgovorili onako sanovni, kad ih probudim nenadano jer imam nekog posla… Mada, sličnost je nesporna moram priznati! Visimo oboje – on na grani, ja na rukama. Što, šta ste vi pomislili kada sam rekla “sličnost”???
Minjinu kolumu piše urednica Minja cat portala – Jelena Rvović Jelić.
