Mačak Shugitza i njegova vlasnica Nataša Urdarević-Krsteski, ispričali su nam jednu veoma posebnu priču… Rešili smo da je prenosimo u celosti; onako kako je i stigla portalu Minja cat, u prvom licu, od Shugitze lično.
“Nataša mi kaže da napišem nešto o sebi (a ne volim da pričam o sebi!) a imam toliko obaveza, tako mi se spava, ali sad ću da vam bacim koje slovo o svom životu.
Sećam se kada sam bio mali, vrlo mali, da me je Nataša pronašla preko društvenih mreža i poslala one dve bitange (sina i muža) da dođu po mene. Eto, spakovao sam društvo i krenuo u novi život, ali ona me je tamo čekala, naoružana do zuba nekim praškovima protiv buva i prvo potamanila moje drugare pa se pobrinula za ostalo! Gospođa kaže da je to jako važno, da je to za moje zdravlje, ali ja sam bio sa društvom teži od prekookeanskog tankera.
Da, bio sam sasvim čist, ali me je novi veterinar “okadio” kako dolikuje (vakcinisan i čipovan) i Nataša izabrala ime Šugica (u dokumentima Shugitza), valjda zbog buva koje sam doneo i delimično zato što Francuzi ne znaju za pravilo „Čitaj kako je je napisano“. Da, lome jezik, a volim kada ih vidim kako se tu muče. No, ajde! I moram da se pohvalim, tada sam dobio prva dokumenta, pasoš, sve je top!
Iako ne volim mnogo veterinare, od kada su mi zbog agresivnog ponašanja pretili eutanazijom, ne volim ih, ali je i tu Nataša, srećom, odigrala važnu ulogu. Pa šta će jadna žena, plakala je, jer nije verovala šta joj sugerišu, ali nije dala da me maknu. Inače, agresivne, nekooperativne mačke se često predlažu za eutanaziju, jer ih je teško odgajati i usvojiti, ali naš primer pokazuje da se vredi boriti za jedan život i da uvek postoji rešenje – naravno, kada se voli i hoće!
Nisam neko ko je na dobrom glasu, kažu da sam plašljiv i bezobrazan, mogu da budem tiranin, to je istina. Ne mogu da lažem! Kada sam stigao u Natašin dom, odmah sam stavio stvari na svoje mesto. Ja sam kralj, svi su robovlasnici, a Nataša je moj omiljeni kmet. Sa njom mogu najlakše, popušta i sve toleriše. Čim mi se ne sviđa, odmah popišam zavese da se dovedu u red. Nema popuštanja, nema gledanja kroz šapice. Uvek mora da me posluži: sveža vodica, hrana za moj bolećivi stomačić, a mazim se kad ja to želim! Ali volim da je posmatram, nekad sa daljine, nekad izbliza, kako god mi odgovara. Šta bi se reklo – držim je na nišanu. Često bi da se izvuče, ali i ja imam foru – zaspim i držim jedno oko otvoreno, samo da zna da je posmatram.
Sada sam dobro kao što sam bio. Posle sterilizacije, koju preporučujem svim drugarima, mnogo sam sigurniji u sebe, smireniji, a i malo sam se ugojio, ali to mi ne smeta! Nataša je dosadna i stalno se žali da moram da smršam, jer mogu da dobijem dijabetes – to joj je veterinar uvrteo u glavu i plaši se da ću otići na onaj svet. Ma kakvi! Ja cu sve nadživeti…osim ako ne dobijem srčani udar od one dece iz komšiluka koja stalno dolaze da me jure po stanu. O, kako me smaraju! Dođu i jure me, pola kile dlaka opadne sa mene od stresa, kao kad treseš božićnu jelku!
Ne volim mnogo ljude… šta ja znam, ne verujem im otkad me je pijani Francuz tukao papučama u detinjstvu. Pa od njega sam spasen! Ali vratio sam se nikad jači da se osvetim za svu nepravdu. Doduše, u početku je bilo nepravedno prema mojoj Nataši, ali sam shvatio da me mnogo voli i otvorio sam joj srce – drugima ne dam ništa! Da, malo sam posesivan kada je ona u pitanju. Ne volim da neko zauzima moje mesto u krevetu. Ali imam svoju taktiku. Sednem iznad glave u ranim jutarnjim satima i razvučem kao vatrogasna sirena. Onda muž ode na posao, a ja se istežem dokle god mogu.
I volim da idem Natašinim stopama, prijatno mi je pored nje. Nikada se nismo rastali za ovih 9 godina, nije otišla ni na odmor osim prošle godine u Srbiju, jer je morala. Ne mogu da vam opišem tu agoniju pa, nisam mogao da jedem jer sam stvarno mislio da me je napustila. Ali vratila se. Svakako, ne može ona bez mene!
Ali mnogi bi rekli da sam lenj, da se vučem od kreveta do kreveta, ali nije baš tako. Od kada sam kod Nataše, posvetio sam se nepravdi prema životinjama. Naravno zbog onog Francuza i njegovih papuča kojima me je tuk’o! Nataša je u tome mnogo duže, doduše od detinjstva. Kaže da su joj životinje najveći prijatelji i za njih daje dušu. Ja je u tome pomažem, tj. ona meni pomaže jer ja vodim glavnu reč – ne zaboravite to! Često se malo zanese, u srce joj se uvuku te životinje, posebno onaj krezubi mačak po imenu Duki iz Subotice ili Karly iz Bavaništa (nje mi je mnogo žao!), Sivka je otišla iza duge…aman, šta ima da voli tamo neke mačke! Dukije, Kukije, Pavarotije, Sivke! Ja sam jedini i tako će ostati! Tačka!
Eto, u Srbiji pomažemo za hranu, lekove, uglavnom za bolesne i stare životinje, jer retko ko misli da je i njima potreban kvalitetan život. Imamo drugare svuda, skoro u mnogim gradovima kojima je potrebna pomoć, a pomažemo kad god je potrebno. U inostranstvu, to je teža priča. Ni meni nije dobro kad gledam te brutalnosti koje Nataša mora svakodnevno da gleda. Borba za životinje u laboratorijama je komplikovana priča: zahteva odricanje od porodice, finansijske probleme, mnogo istraživanja, čitanja, pisanja tekstova, razgovora sa ljudima na društvenim mrežama, diskusija, a vala i pretnji. Ne idem na proteste, samo mi još to fali! Ali pošaljem Natašu pa nek tamo viče!
Nema mnogo ljudi koji se bave zaštitom laboratorijskih životinja, pa je sve teže podizati svest građana u svetu o ovom problemu (u Srbiji posebno!). Nema mesta gde nos nismo zaboli: Od Vijetnama, ostrva Mauricijus, Kambodže do odgajivačnica u Evropi, vazdušnog transporta laboratorijskih životinja u laboratorije, preko Evropske komisije za dozvole za ovakve eksperimente…Sve informacije su interno, među aktivistima iz bezbednosnih razloga, nikada javno! Ali Nataša je neko ko veruje da ima nade, i dok je to vodi ona se bori i ne odustaje.
Jedina smetnja u svemu je zdravstvena situacija, jer kao i mnogi koji se bave zaštitom životinja upadaju u probleme, porodične, finansijske, zdravstvene. I nikoga ne zanima kako se ti ljudi osećaju i kroz šta prolaze, a svi prolaze kroz isto. Voleo bih da ljudi to shvate pokažu makar razumevanje, da se ne bi osećali kao da su u ligi sa najgorima, a rade najbolju i najispravniju stvar na svetu – bore se za nevina stvorenja i njihove živote. Pored porodice, ja sam Natašina najveća podrška i ljubav. Kad njoj nije dobro, ja sam miran, ona legne, ispruži ruku, stavim joj glavicu u dlan i tako spokojno zaspimo. Zaista osećam da za nas dvoje nema granica, zajedno smo najbolji i dokle god je tako bićemo srećni u našem malom univerzumu – to niko ne može poremeti!”
Shugitza je iskoristio ovu priliku i da pozdravi sebi bitne ljudske i mjau drugare:
“Poseban pozdrav aktivistima iz Srbije, ljubiteljima svih životinja, mačku Dukiju iz Subotice (Anima Subotica), Karly i Loli iz Bavaništa (da se što pre oporavite!), Bebi, Pavarotiju, Nađi, mačku Loli vetropiru iz Novog Sada (Lola The Cats), kumu Petru Panu iz Surčina i svim FIP mačkama ratnicima, kucama koje se bore protiv kancera… a poseban, poseban poljubac mačkodamici po imenu Tikvica iz Subotice.
Ostali, molimo vas donirate, pomozite, delite objave na društvenim mrežama. Udomite, ne kupujte kućne ljubimce, sterilišite ih, vakcinišite, čipujte – učinite da vaš ljubimac živi kvalitetnim i dostojanstvenim životom. Mislite na stare i bolesne životinje, jer i one imaju prava na normalan život. Volite, poštujte sve životinje, a ne samo kuce i mace.”
