Milo je bio tek malo novorođenče kada ga je pronašao zabrinuti građanin. Bio je sasvim sam, gladan i bilo mu je hladno, a njegova mama se nikada nije vratila po njega. Bez majke, bio je u očajničkoj potrebi za danonoćnim hranjenjem. Volonteri ChatonsOrphelins Montreal videli su molbu za pomoć mačiću i krenuli u akciju.
Mali je bezbedno stigao kod njih zahvaljujući volonterima koji su ga preuzeli i prevezli do ove organizacije. Nazvali su ga Milo i bio je tako sićušan, težak samo 102 grama. Bio je prekriven prljavštinom.
Uprkos svemu što je bilo protiv Mila, on je pokazao neverovatnu volju za životom. Ugrejali su ga i nahranili. Bio je jako gladan.
Za samo dva dana, mače se ugojilo 35 grama i dobilo sladak, zaobljen stomačić. Milo se brzo vezao za svoju hraniteljku Milenu koja ga je hranila na svaka dva sata i pružala mu sve šanse da preživi.
Polako je počeo da raste. Kada je Milo bio dovoljno velik da istražuje po svojoj sobi i igra se, njegova radoznala, avanturistička ličnost se brzo pojavila. Pretvorio se u klupko dobre energije. Popeo bi se na svoju tvrđavu od jastuka i igrao se skačući kao po oblacima. Čim bi se umorio, tražio bi svoje ljude kako bi im se mogao smestiti u krilo i dremati.
Milo je morao da zna šta njegovi ljudi rade i kao mali nadzornik proveravao je njihov rad u kancelariji. Tako je glasno tutnjao svojim motorom za predenje kad god bi ga držali. Kako je Milo ušao u ovu fazu, otkrili su njegovu sklonost da donosi stvari.
Otišao bi u potragu za blagom i paradirao okolo sa svojim pronalaskom u ustima pre nego što bi ga odložio pred noge svoje hraniteljke. Voleo je da donosi igračke, komad tkanine ili druge nasumične stvari. Sa takvim ponosom bi gledao svoju hraniteljicu nakon što joj uruči svoj „poklon“.
Sa četiri meseca, Milo je završio hraniteljstvo i ušao u svoj večni dom sa porodicom iz snova. Sada ima ljude sa kojima se može maziti sve vreme i još uvek im donosi poklone.
