Smatra se da karakal potiče od turskog imena „Karrah-kulak“, što znači „mačka sa crnim ušima“. Iako većinu svog vremena provode na zemlji, karakali su u stanju da se sa lakoćom penju na drveće, posebno kada love ptice gnezdarice.
Imaju 20 odvojenih mišića u ušima. Uši karakala su posebno mišićave i sposobne su da se kreću u mnogim pravcima da osete plen, kao i da komuniciraju sa drugim karakalima. Ovo im omogućava da se pomeraju i naginju uši nezavisno kako bi ih prilagodili da slušaju zvučne talase svog plena. U poređenju sa tim, ljudi imaju samo 6 mišića u ušima.
Mogu da skoče 3m u vazduh. Karakali su takođe odlični lovci na ptice i zbog svojih moćnih nogu, u stanju su da skoče i do 3 m u vazduh kako bi ulovili ptice.
Karakal svojim mirisom obeležava teritoriju kako bi saopštio svoje prisustvo drugim karakalima. Karakali imaju mirisne žlezde koje se mešaju sa urinom i stvaraju tragove mirisa.
Mačići karakala počinju da istražuju izvan svog jazbina samo nekoliko nedelja nakon što su rođeni. Oni jure insekte i guštere, učeći tehnike lova koje će im biti potrebne kada postanu potpuno nezavisni.
Iako divlji karakali žive samo oko 12 godina, zabeleženo je da je jedan karakal živeo preko 20 godina.
