Ova priča nas je rasplakala, ali nam je i ugrejala srca. Zahvalni smo na poverenju da je baš mi prenesemo i podelimo sa svetom. Toliko je ljubavi i jakih emocija u svakoj napisanoj reči.
Pred vama je tekst jedne mame, čitateljke portala Minja cat – Sanje Stojanović iz Novog Sada, koji govori o čvrstoj, snažnoj i iskrenoj povezanosti deteta, predivne devojčice po imenu Neda, njene ćerke, i spasene mace Mrvice. Neda ima doživotnu autoimunu bolest, priča nam njena mama, kao i još par dijagnoza. Suprug je celijakličar i kardiovaskularni bolesnik, a i podstanari su… Težak život ovih ljudi ih nije sprečio u tome da ostanu dobri, velikog srca. A o ljubavi izmeđi deteta i mace, potpuno magičnoj i beskrajnoj, najbolje svedoče reči koje ćete pročitati.
Pripremite maramice…
“Ove godine u junu, na putu do škole vidimo mače u školskom dvorištu koje su druga deca maltretirala. Takođe je ulični pas krenuo na macu svom snagom. Zaboravili smo i na školu i na prvi čas, na sve, samo da spasimo mače koje je zapomagalo i tužnim okicama gledalo u nas, baš u nas. Svi su samo prolazili, niko se apsolutno nije ni osvrnuo da pogleda šta se događa. Suprug je jedva oterao psa, dok sam ja preko ograde uzela macu u svoje naručje. Ćerkica je sve vreme plakala i vikala: “Spasite macu, spasite macu.”
Tako i bi. Ispratismo suprug i ja ćerkicu do škole, ona nije ni znala šta će dalje biti, samo je pitala: “Može li da bude naša?”
Kada je ćerkica ušla u školu, odveli smo macu odmah u obližnju veterinarsku ambulantu gde su nam rekli da je devojčica, da ima oko 5 do 6 nedelja i bila je teška 900 grama. Puna buva i mnogo prljava, iznad svega uplašena. Dobila je odmah tableticu i isprskana je.
Kako smo u teškoj finansijskoj situaciji tada bili, a i sada smo, suprug joj je doneo pesak sa obližnjeg gradilišta. Odmah je spretno iskoristila posip. Dali smo joj da jede, obrisali da je ne kupamo i stvaramo stres. Kada su se ćerkici završili časovi, maca, suprug i ja smo pošli u školu.
I sad plačem kad se setim te slike. Ćerkica izlazi iz školskog dvorišta, macika u mom naručju. Ćerka počinje da plače i kroz suze pita: “Hoćemo li je zadržati?” Kao iz topa smo odgovorili “DA”! Jao, ta sreća, te suze, ta ljubav.
Ja znam da svako voli svog kućnog ljubimca, ali ovako i ovoliko ne – verujte!
Ona je lek našem detetu koje je svakodnevno u bolovima. Ona zna da odmah dođe i odradi svoju magiju, kako bi ćerkici bar malo uminuli bolovi. Ona je divna, ona je Božji dar, ona je Mrvica! Naša Mrvka, naša porodica!
Sada ima 8 meseci i sa nama je pola godine. Sterilizaciju je odradio pre mesec dana divan komšija veterinar koji nam je izašao u susret i sve odradio u svojoj ambulanti besplatno. Te naše suze radosnice kad se probudila iz anestezije….ma ne mogu se rečima opisati…
Mrvica jede bezglutensku hranu kao i nas troje, ali ona ručka onu za mace i sada za sterilisane. Ima preko 3,5 kg i do sutra bih mogla pisati o njoj. Prelepa, luckasto divna, razigrana, ume da se svađa, ali je prava mazulja. Kako je ćerkica jedinica, zove je svojom mlađom sestrom. Pred spavanje imamo ritual grljenja i maženja, kao i ujutru i stalno.
Veliki pozdrav od srca i molimo svakoga – udomite mace! I neka se stidi svako ko bilo koju životinju izbaci na ulicu.”
