Negde u aprilu 2020. godine, na svet je došlo mačence po imenu Happy. Njena mama bila je napuštena maca, a Happy je svojim rođenjem postala isto to. Kako je odrastala, mislila je da je svet divan, šaren i spokojan. Bila je srećna što je živa, što ima svoju mamu, braću i sestrice.
Međutim, momenti u kojima je imala uz koga da se priljubi kada joj je hladno, ili kad oseti strah, kad poželi malo topline i ljubavi, trenuci igre i zabave nisu trajali predugo. Njeno veselo srce polako je upoznavalo razočarenja i drugu stranu surovog sveta. Upoznala je tugu i gubitke.
Od celog legla, samo je ona preživela, a sve ostale duše su se, kako je naša sagovornica, a njena starateljka Gordana napisala – ugasile kao sveće na vetru. Za njih neko lepše sutra nikada nije došlo. Ostala je sama. I uprkos svemu što joj se desilo, uprkos samoći i tužnog života, zavolela je ljude, dopustila bi povremeno da je neko pomazi, verovala im je.
Često je spavala na drvetu koje je bilo njeno jedino utičište i udoban krevetić. Dobijala bi tanjirić hrane, malo maženja i srce joj je bilo puno. Činilo se da će barem ona doživeti sve ono o čemu je maštala. Međutim, jedne mračne noći desilo se nešto što joj je još jednom promenilo život.
Nju je neko udario kolima, polomio joj obe zadnje noge i karlicu, i ostavio je. Samo je nastavio dalje, nije zastao niti joj pomogao. Vukla je svoje nogice po prometnom putu i tražila spas. Međutim, na nju su naišli ljudi koji to nisu mogli, kojima je svaki život važan i podjednako vredan. Odveli su je kod veterinara i odlučili da započnu najvažniju bitku sa jednim ciljem – da ona ponovo hoda.
Borili su se, i izborili, uspeli su! Happy je operisana, i započelo se sa kontrolama do njenog konačnog oporavka. Sterilisana je, testirana na sve bolesti, vakcinisana. I sada nakon svega, ona i dalje živi u kavezu i čeka da je neko zavoli i pruži joj dom kakav zaslužuje. Bezbedan život u stanu sa ograđenom terasom i prozorima, bez izlazaka napolje, a ona će zauzvrat dati mnogo ljubavi, maženja i nežnost.
