Priča ovog milog bića nije nimalo laka. On je bio vlasnički mačak. Kao takav, smatrate, imao je sve što poželi na ovom svetu. Međutim, u tom momentu on je imao sve sem iskrene ljubavi svoje porodice. On je slep, sa epi napadima, nemogućnošću da kontroliše nuždu, ostavljen ispred azila u Nišu.
Nakon što je odveden kod veterinara ispostavilo se da teško jede sam, a vodu pije na špric. „Nije zaslužio da ima napad za napadom od straha i zbog nedate terapije. Nije u redu da bude mokar i prljav jer ga neko više ne želi. Tog nekog nije mrzelo da detaljno opiše njegovo stanje u pismu i da ga ostavi usred noći na ledenom pored gomile pasa koji su ga mogli ubiti“, napisala je u svojoj prvoj objavi posvećenoj njemu Aleksandra Trajković Pavlović. Sadržaj pisma i opis njegovog stanja pročitajte na fotografiji ispod.
Odlučila je da ga dovede sebi, u Beograd. Nakon što je stigao, bio je sav u grču, a toliko je ujeo Aleksandru da joj je probio nokat. Ono što je njoj bilo mnogo značajnije od toga jeste da su njegovi rezultati bili dobri.
Tada je Aleksandra obećala. Daće sve od sebe da on jednom bude zdrav mačak, da ustane i podigne se na svoje noge. Dala mu je ime Efe – “hrabar”.
Prolazio je dan za danom, a on bi imao jak tremor, zadnje nogice su mu bežale, nije želeo samostalo da jede, pa je morala da ga hrani na špric. Držala bi ga na grudima dok ne bi zaspao, smirivala ga, borila se za svaki njegov novi i lepši trenutak.
Sve vreme je imala osećanje tuge i besa, a on je i dalje imao tremore, grizao je svoj jezik i režao od muke. Kad je probala da mu očisti šapice misleći da su prljave, ugledala je kraste ispod kojih je bila gomila gnoja, ko zna otkad je trpeo bolove. “Znam samo da nikada jadnije stvorenje nisam videla i nikada nisam ispričala tužniju priču”, napisala je Aleksandra.
Prolazili su dani, a trud se polako isplatio. Efe je bio sve bolje. Aleksandrin najlepši Novogodišnji poklon bio je njegov život, to što se dobro osećao, što je živ i što je praznična čarolija pobedila.
Bio je sve bolje, iako nije video, kretao se sve lepše, nije se vrteo u krug, uhvatio bi pravac. Počeo je i da jede sam, ide u posip sam, a najviše od svega voli da se češka i ljubi. Dokazao je da je hrabar i željan uspeha, željan života i uživanja.
Nastavljamo da pratimo njegovu priču, da uživamo u svakom trenutku njegovog oporavka i da se divimo zalaganju i ogromnoj ljubavi koja mu je pružena. Da usput zaboravi na odbacivanje i izgubljenu porodicu. Da spozna neke lepše stvari koje mu život nosi.
