Gospodin Mićo rođen je 2001. godine. 10 godina je živeo kraljevski život, u svojoj porodici, jer je bio voljen i pažen od strane njegovog vlasnika. Nažalost, njegov vlasnik je preminuo 2011. godine, a odmah nakon smrti vlasnikova supruga Miću odnosi na Veterinarski fakultet na eutanaziju. Bez ikakvog pravog razloga tražila je od veterinara da ga ubiju. Mićo je imao tu sreću da su na Veterinarskom fakultetu tog momenta radili neki dobri ljudi i odmah obavestili Cat Shelter Jessica da imaju zdravu mačku donesenu na eutanaziju.
I tako mili Mićo, mačak jedinac, dospeva u čopor mačaka, pišu iz azila. Tako lep, veliki, zdrav, mažen, pažen, našao se u čudu i takve mačke su veoma osetljive – fizički i psihički.
Nije se sprijateljio ni sa jednom mačkom. Uvek je bio u nekom svom svetu i uvek sa beskrajno tužnim pogledom samoće i patnje za svojim vlasnikom za koga je bio jako vezan.
Nažalost, početkom 2016. godine Mićo oboljeva od dijabetesa i to onog tipa kod kojeg je obavezna upotreba insulina. U to vreme, jedan mačor Žilijen, zvani Žika, već je bio izolovan kao dijabetičar na insulinu. Maja 2016. godine pridružuje mu se i Mićo i od tada su bili nerazdvojni i potpuno odvojeni od drugih mačaka.
Nisu se družili, komunicirali. Svaki je bio u svom svetu. Svaki od njih imao je poseban karakter. Bili su svoji. A prava ljubav Miće prema Žiki videla se tih nekoliko sati pred Žikin zauvek odlazak. Nakon svog vlasnika, izgubio je još jednog prijatelja i sa tim se teško pomirio.
Gospodin Mićo proslavio je 20. rođendan 12. septembra. “Samo 13 dana kasnije spakovao je svoje stvari i otputovao preko duginog mosta kod svog Žilijena koji ga je napustio dve nedelje ranije”, pišu iz azila. Mićo se nije odvajao od Žike poslednjih sati njegovog života. Isto tako je nestankom Žike iz njegovog života počeo slabije da jede, povukao se u jedan ćošak u kojem je boravio do poslednjeg dana. Miću je odneo izliv krvi na mozak kao posledica dijabetesa.
“Tužno koliko u Srbiji ne postoji poštovanje prema azilskim mačkama i želja da se iz azila usvoje mačke željne ljudskog dodira i ljubavi, ali zato postoji stalna potreba da se neka nesrećna mačka smesti u azil.”
Putuj, Mićo! Verujemo da te tvoj vlasnik za kojim si toliko patio – čekao i da ste opet zajedno, da nastavite na nekom lepšem mestu tamo gde ste stali…
