Dragi čitaoci, prvo se podsetite prvog dela moje priče klikom ovde ili na link ispod, ukoliko ste je propustili. A ja ću da nastavim gde sam stao.
IZNENAĐENJE! Dragi čitaoci, OVDE SOFRONIJE, novi član porodice Minja cat & Djole dog
Dođemo Jelena i ja kući, malo zakakljeni, sa primesama moje bljuve, opojno mirišljavi, ali generalno čarobni. Okupamo se i doteramo tako da sam u jednom momentu bio ružno mače, a u drugom veličanstveni gospodin Sofronije. Jelenu su tek tada ukućani i prepoznali….
Daju mi neki sosić, mada sam već bio veliki (po pretpostavci veterinara, tada sam imao 2+ meseca), koje je onako lagano, baš lagano pojedem.
Ali to je zato što sam bio umoran, što će kasnije saznati kad se odmorim pa navalim da usisavam kese sa granulama kao da sam bengalski tigar.
Sledećeg čega se sećam tog prvog i drugog dana u septembru u mom novom životu, su dve stvari. Prvo, upoznao sam sve redom u kući. Malo bih sedeo sa svakim od njih, popričao, a onda bogme i dremnuo. Vrlo lepa i udobna krila imaju, pomislio sam sav srećan, a naročito me obradovala činjenica da se ne pomeraju kad sam ja tu, gotovo da ne dišu. To je baš sjajna osobina, jer čovek (u ovom slučaju ja, Sofronije) može na miru da odmara gde god ga san uhvati.
Drugo što sam upamtio tih dana je jedna prostirka na koju sam skočio kao osvajač Atila Bič božji i krenuo da je komadam. Time sam jasno stavio do znanja svima da ću celu da je raščerupam, samo kad malo ojačam. Na moje iznenađenje, više su se zabrinuli činjenicom da ću nešto usput da progutam. To me demoralisalo od daljeg osvajanja, jer nisam želeo da ih brinem.
Veče i naredne dane sam rado provodio sa igračkom za kojom sam, dabome, potpuno odlepio i zaboravio tako sve ružno iza sebe. Šta sve mogu samo jedna peruškica na štapu i ljubav…
View this post on Instagram
View this post on Instagram
Onda sam otišao kod veterinara, gde smo saznali da imam šugarac i da moram da se lečim. Tada već – moji 💗, su čuli upozorenje da se može preneti na ljude, što nije uticalo na podizanje panike – i ne treba nikom! To se retko dešava, a i izlečivo je. Počeo sam sa terapijicom, očišćen sam od parazita i onda smo svi doživeli ŠOK. Pitaju kako se zovem, kažemo Sofronije, a oni: “Kako Sofronije, pa ovo je devojčica!” Međutim, znate već, uvek ostaje 1% šansa da su pogrešili, još sam bio mali, pa odlučimo da oni sigurno spadaju u taj procenat. I tako vam i dalje ostanem Sofra.
Malo po malo, dan po dan, ja vam se baš lepo oporavim. Dobijem još mnogo igračaka, shvatim da sam pravi istraživač, prestanem da zakakljujem ljude – što je vrlo važno za moj dalji razvoj ali i razvoj čula mirisa mojih ukućana, i pokažem koliko sam u stvari jedan divan mačak. Ovo nije hvaljenje, jer je reč o činjenicama, molim lepo.
View this post on Instagram
I moja sreća je bila sve veća i veća, do nove posete drugom veterinaru, kod koga smo otišli na prvu vakcinu. E on je 100% potvrdio da sam dečak! Ponosito se vratim kući kao što sam kod njega i otišao – k ‘o Sofronije! Saznanje o tome da sam dečak je opet bilo kratkog daha. Naime, svrati kod nas slučajno prijatelj, takođe veterinar, na kafu, pa me i on upoznao. Grohotom se smejao kad je čuo kako se zovem, s obzirom da je ubeđen da sam devojčica.
Mene ta dilema uopšte ne tangira puno, što se da videti iz priloženog.
View this post on Instagram
Zašto? Pa zato što sam odlučio da budem ŠTA JA želim – a to je Sofronije! A što se pola tiče… Pa videću da li sam dečak ili devojčica, odlučiću kad porastem… 🙄
Svi su se rasplakali kada su videli datum mojih prvih fotografija na telefonu. Spasen sam sa ulice istog dana kada je Minjica ušetala u život porodice Minja cat i Djole dog, tri godine ranije. Tako da ćemo slaviti isti udomindan – 12.septembra. Neverovatna i magična podudarnost za koju ne verujem da je slučajnost, a vi?
U Sofronijevo ime piše dr Jelena Rvović Jelić, Jelena iz priče i urednica portala Minja cat & Djole dog.
