Nakon dva veoma detaljna teksta o ishrani (u odnosu na starosnu dob maca – odrasle, mačići) i naše želje da kompletiramo informacije o adekvatnom hranjenju mjau lepotica na jednom mestu, nametnulo nam se sledeće pitanje. Mače ili mačka su ušli u naše srce i dom – takođe iz Minja cat objave ste mogli da saznate i kako se za njihov dolazak pripremiti, pa sad razmišljamo: da li naš mjau član porodice treba da bude unutra ili je potrebno svaku macu puštati napolje? I na ovo pitanje, kao i na sva prethodno, odgovor smo potražili u razgovoru sa veterinarom Vladimirom Joksimovićem.
U želji da saznamo plus/minus obe odluke, počećemo baš sa tom temom:
Koje su prednosti toga da našu mačku puštamo napolje, a koje su mane?
Kako kaže naš sagovornik, statistički gledano, mačke koje žive u kućama ili stanovima, a ne izlaze napolje, imaju duži životni vek i manje zdravstvenih problema jer su u domovima zaštićene od vremenskih uslova, drugih, uličnih mačaka, napada pasa lutalica i stradanja u saobraćaju ali se, kao problem naglašava nedostatak aktivnosti i posledično gojaznost. Kontakt sa uličnim mačkama može biti rizičan zbog prenošenja infektivnih bolesti, unutrašnjih i spoljašnjih parazita i ujednih rana usled sukoba, dok je kontakt sa psima vezuje za ozbiljnije traumatske povrede nastale ujedom koje se često završavaju fatalno.
Sa druge strane, mačke koje izlaze napolje (a preporuka je da to bude u kontrolisanim uslovima koji podrazumevaju šetnju na povocu ili u dobro obezbeđenim dvorištima vlasničkih kuća) imaju više fizičke aktivnosti i manje su sklone gojenju. Zbog navedenog, ovu temu treba posmatrati iz »mačje perspektive«, a to podrazumeva uslove koji bi zadovoljili potrebe naše mačke za kretanjem, igrom i lovom.
U oba slučaja nas zanima uticaj na nas zdravlje mace i uticaj na njihovo ponašanje.
Pročitali smo negde statistiku američkog ASPC-a da mace koje žive napolju žive tek ¼ životnog veka mace koja živi isključivo unutra. Da li se negde ovo odnosi i na životni vek maca koje izlaze u odnosu na one koje ne izlaze iz kuće?
Odgovor na ovo pitanje zavisi u kakvom okruženju mačka živi. Ukoliko je to strogo urbana sredina gde je saobraćaj intenzivan ili ima čopora pasa lutalica ili, pak, mnogo uličnih mačaka, veće su mogućnosti da mačka nastrada. Međutim, ukoliko mačka vreme provodi u ograđenom dvorištu u koje druge, ulične mačke nemaju pristup onda ovaj statistički podatak nije tačan.
Da li odluka o kojoj danas razgovaramo treba ili ne, da utiče na odluku o sterilizaciji/kastraciji mace?
“Svakako ne!”, kaže veterinar Joksimović. Sterilizacija i kastracija su uvek preporučljive i na njima se insistira kako zbog medicinskih tako i zbog bihejvioralnih razloga (poremećaja ponašanja).
Postavili smo isto pitanje vezano za vakcinaciju. Odgovor je sledeći: “Protokol vakcinacije protiv zaraznih bolesti (herpesvirusa, kalicivirusa i panleukopenije) zavisi od životnog stila mačke. Preporuka je da se mačke koje borave isključivo unutra, a pri tom njihovi staratelji nemaju kontakt sa uličnim i nevakcinisanim mackama, vakcinisu svake treće godine, dok je mačke koje izlaze napolje potrebno vakcinisati na godišnjem nivou“.
Ako se odlučimo da naša maca ne izlazi napolje – kako da joj adekvatno uredimo prostor i stimulišemo njen osećaj da boravi u prirodi?
Danas proizvođači opreme za kućne ljubimce nude veoma širok izbor igračaka i gedžeta za mačke. Macki je važno da ima adekvatno mesto za “trošenje” kandži i istezanje leđne muskulature, a za to im služe tzv. “grebalice”. Takođe, potrebno je mački obezbediti, i stimulisati je, najmanje jednom do dva puta dnevno, po 15 minuta, na igru, odnosno lov. Za to postoje tzv. “teleskopi”, i druge interaktivne igračke na koje treba mačku naviknuti od najranijih dana. I, ako gledamo stvari iz njihove perspektive, moramo znati da su mačke najsigurnije kada su na visini, pa je što više polica na koje se mogu popeti pozeljno.
Da li se maca može naučiti da hoda na povocu (uz am) i da li Vi imate u praksi pacijente koji na takav način borave napolju? Kako to mace prihvataju ili to ipak nikako nije u skladu sa njihovim temperamentom?
U praksi imam dosta mačaka koje su naučene na povodac i vlasnici ih izvode u šetnju. Neophodno je da šetnja bude oslobođena stresa, a to se postiže na prostoru na kome nema uličnih mačaka (zbog vizuelnog i olfaktornog kontakta) niti pasa.
Na kraju bi podsetili sve da se mace čipuju ili da se barem macama koje izlaze stave privezak sa identifikacijom, što će olakšati pronalazak ljubimca.
Ispričaćemo vam anegdotu od pre 10ak dana u Ljubljani. U Sloveniji je inače gotovo uobičajeno da mace izlaze napolje. Mi smo, tako, sreli macu koja je imala ogrlicu i na njoj napisan broj telefona. Napisali smo poruku gde se maca nalazi i zadržali je kod nas dok se vlasnik nije javio. Odgovorio nam je samo: “Hvala Vam na brizi, ali ona je u svojoj uobičajenoj šetnji”. Od tada se maca svako veče vraća kod nas po svoj sosić, koji je dobila prvo veče, a mi uvek napišemo vlasniku: “Ako vam kaže da nije večerala, nemojte joj verovati”.
Vladimir Joksimović je studirao na Fakultetu Veterinarske medicine u Beogradu, a diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu, departmanu za veterinarsku medicinu, u Novom Sadu. U veterinarskoj ordinaciji “Zoohome” je, po osnivanju, bio angazovan kao spoljni saradnik, a od januara 2020. je stalno zaposlen. Prve kontakte sa kliničkom praksom imao je tokom studija, volontirajući na Klinici za male životinje Veterinarskog fakulteta u Beogradu kao i u veterinarskoj ordinaciji “Dr Dulitl”. U tom periodu , u okviru IVSA programa razmene studenata boravio je u Varšavi (Poljska) i Brnu (Češka) u eminentnim klinikama za male životinje. Po diplomiranju, završio je pripravnički staž u veterinarskoj ordinaciji “Dr Dulitl”, a nakon toga bio i stalno zaposlen u toj ordinaciji gde se bavio slučajevima vezanim za internu medicinu pasa i mačaka. Vladimir je 2012. godine završio modularni Program kontinuirane edukacije iz medicine mačaka (ISFM, University of Sydney). Od tada pa do danas boravio je na nekoliko specijalizovanih klinika u Velikoj Britaniji koje se bave medicinom mačaka. Iz ove oblasti posebno je zainteresovan za infektivne bolesti mačaka i zdravstvene probleme starijih I gerijatrijskih pacijenata (gastrointestinalne, onkološke, endokrine kao i bolesti gornjih urinarnih puteva). Pored navedenog, uže oblasti interesovanja su mu i ultrazvučna i rendgenska dijagnostika kao i klinička patologija. Od 2014. uporedo sa kliničkom praksom uključen je u industriju hrane za pse i mačke kao veterinar-konsultant. Član je ISFM-a I SASAP-a.
