Kad se odgovorni i dobri ljudi odluče da u svoj dom i u svoje srce prime nekog ljubimca, oni postaju zauvek deo njihovih života, piše Djole dog. Čovek stvori tako čvrstu vezu da životinja nije “samo kućni ljubimac”, već – član porodice.
Odnos je posebno prisan ako uzmemo mačku dok je još mačence, a onda se brinemo o njemu na svakom koraku, svakog dana. Tu je i pitanje iznenadnih životnih promena. Nema više buđenja noću ili toplih pozdrava nakon dugog dana u kancelariji. Mnogim ljudima njihove mace daju osećaj svrhe – čak i razlog za postojanje. Kada to iznenada nestane, razumljivo je da se menja čitav život.
Studija koju je sprovelo Odeljenje za psihologiju Univerziteta u Novom Meksiku, ukazuje da je tuga koju ljudi doživljavaju kada izgube kućne ljubimce jednostavno – neizmerna. Podjednako ista kao tuga zbog gubitka bilo kog člana porodice, a nekad i veća.
Međitim, duštvo nas je uslovilo da se stidimo takvih emocija, ali istraživanja pokazuju da je više nego opravdano kada duboko žalimo zbog gubitka krznenog prijatelja.
Kada čovek umre, postoje čitulje, verske ceremonije i okupljanja porodice i prijatelja. Dobijaju se slobodni dani. Postoji toliko mnogo načina na koje nas ohrabruju da izražavamo svoje emocije. Ali kada mačka umre, često nemamo ništa od toga. Od većine ljudi se očekuje da se odmah vrate svim životnim obavezama, dok je kuća za to vreme neobično tiha i puna gorko-slatkih uspomena. Izgubili smo najboljeg prijatelja i vernog saputnika, ali dubina tog bola ostaje neprepoznata od (gotovo) svih.
Životinjice su duboko odane i pružaju beskrajnu ljubav svojim vlasnicima. Ali i mi njih beskrajno zavolimo! Kada je ljubav toliko velika, velika je i bol kada odu.
