Objava Gorana Herlinga, profesora engleskog jezika u Gimnaziji u Kovačici, u kojoj je opisao događaj koji se juče odigrao u jednoj srednjoj školi u Srbiji, izazvala je lavinu komentara na društvenim mrežama, piše Danas. Đaci škole, čije ime Herling nije želeo da otkrije, nisu učesnici, ali jesu bili posmatrači scena u kojima je čopor pasa rastrgao mačku Dobrilu, koja je, prema pisanju profesora, praktično bila kućni ljubimac ovog školskog kolektiva.
Osude, neverica, zgražavanje zbog nedostatka empatije, pitanje čemu su učili decu i gde smo, na kraju krajeva, došli kao društvo – sve se to može pročitati u komentarima Herlingovih kolega u Fejsbuk grupi koja okuplja prosvetne radnike.
Post prenosimo u celini:
Zvala se Dobrila.
Bila je dobra, kako joj i ime kaže. Ceo svoj żivot provela je u školi.
Volela je nastavnike, volela je učenike. Pratila je učenike, pričala s njima, volela ih.
Učenici su joj došli glave.
U školskom dvorištu ju je okrużilo šest pasa. Pse su okružile još veće zveri – učenici.
Navijali su.
Navijali su do poslednjeg atoma Dobriline snage, kojom se branila od šest pasa.
Umesto da spasu Dobrilu, zabavljali su se poslednjim trenucima njene borbe za život, pre nego što je raskomadana.
Nisu oterali pse. Navijali su. Uživali u klanici. Bili srećni zbog stradanja i smrti jednog divnog nedužnog bića koje ih je bezuslovno volelo.
U svojim tinejdžerskim godinama postali su saučesnici u ubistvu. Postali su ubice.
Naravno, niko im u školi ni reči neće reći povodom zločina koji su izvršili.
Zbog Dobrile neće biti pojačanog vaspitnog rada, seansi sa nezainteresovanim psiholozima, odeljenjskim starešinama, nastavnicima, roditeljima. Čak ni pomena na ČOS.
A zašto bi i bilo?
I roditelji i nastavnici preopterećeni su sopstvenim životima, po ceo dan kukajući nad njima, ne shvatajući da su im upravo takvi, jer su ih svojim izborima takvim učinili. Svaki put kada ćutke pređemo preko zla, dali smo zlu dozvolu da u jednom trenutku pređe preko nas i pregazi nas.
Verujem u neku kosmičku pravdu, kako god je ko nazivao.
Verujem da postoji nešto, što se neumoljivo stara o karmičkim dugovima. Možda ne odmah, već za koju godinu, ili čak i deceniju, kada vinovnike snađe nešto protiv čega su nemoćni, kao što je, nemoćna da se odbrani, bila i Dobrila.
Nešto što nas, učinivši da na sopstvenoj koži osetimo posledice svog činjenja i nečinjenja – uči. U velikoj školi bez zidova, u kojoj, iz života u život, ponavljamo gradivo sve dok ga ne naučimo…
Razgovori sa učenicima se vode od jutros
Herling je za list Danas pojasnio motiv zbog kojeg je napisao ovaj potresni osvrt na pomenuti događaj i zašto nije imenovao školu u kojoj se on dogodio.
– Nisam otkrio naziv škole, jer poznajući naš mentalitet, pažnja javnosti će se fokusirati na „KO je to uradio?“, umesto na sam užasni čin. A sam čin zapravo govori koliko nam je ova štetočinska vlast uništila samu bit društva, promocijom brutalnosti i nekažnjovosti, koje dovode do totalne neosetljivosti da je nešto užasno, kao i da odgovornost, čak ni moralna, ne postoji – kaže Herling.
On smatra da je sa pedagoške strane neophodno razgovorom nastavnika te škole sa svojim učenicima izazvati katarzu i veruje da je to mnogo delotvornije od lepljenja etiketa školi, nastavnicima i učenicima od strane lokalne zajednice i šire.
– Koliko sam danas obavešten, moj tekst je naišao na odjek u samoj školi i takvi razgovori sa učenicima se vode od jutros. A koliko čitam iz poruka koje mi stižu, razgovori, uz čitanje teksta, biće vođeni i u drugim školama i gradovima u zemlji – rekao je profesor za Danas.
